МАПА СВИЛАЈНЦА
Свилајнац је град који ће Вас освојити својом топлином, лепотом, уређеношћу, економским напретком…
Свилајнац је данас модеран град, који је сачувао и аутентичну стару архитектуру, али је богат и модерним објектима: комплекс градских базена, савремена атлетска стаза дуга 400м са спортским теренима покривеним тартаном, реновирана спортска хала, комплетно реконструисани Центар за културу и градска Ресавска библиотека, атрактивни угоститељски објекти, стамбене зграде модерног дизајна, итд. Оно по чему је Свилајнац препознатљив је Природњачки центар Србије Свилајнац, као најсавременији научни објекат у овом делу Европе и кључна туристичка дестинација општине.
Kроз Свилајнац пролазе и важне саобраћајнице. Свилајнац је и град на две реке, налази се на самом ушћу Ресаве у Велику Мораву и богат је природним ресурсима, али и садржајним друштвено-културним активностима.
ПОСЕТИТЕ ЈОШ…
УПОЗНАЈТЕ СВИЛАЈНАЦ
Општину Свилајнац красе грађевине старе више од једног века које су од великог историјског и културног значаја.
РЕСАВСKА СВЕТА ГОРА – Ово је једна од посећенијих дестинација у Свилајнцу због мноштва средњевелпвних манастира који сведоче о изразитој духовности на овом простору вековима уназад. Због мноштва манастира на малом простору, део десне обале Велике Мораве на путу ка Деспотовцу од давнина је називан „Ресавска Света Гора“. По предањима тих задужбина је некада било дванаест, али се до данас очувало неколико манастира:
Миљков Манастир први пут се помиње у турском попису као манастир Ваведење пресвете Богородице. Раније се звао Буковица, по селу које је ту некда постојало, а данашње име добио је по свом добротвору Kнезу Миљку Томићу, који је на темељима старе цркве подигао нову 1787. године. Манастир је имао важну улогу у време Првог српског устанка због свог положаја у близини скеле на Морави куда је преношено оружје и муниција, а у манастиру су се тајно састајали устаници из Ресаве и Шумадије. Звоно из Миљкова је вероватно било прво звоно које је зазвонило у ослобођеној Србији 1830. године. Однето је у Kрагујевац, а потом у Раваницу где се и данас налази. На њему постоји натпис: “ливено за владе врховног вожда народа српског Георгија Петровича” и било је поклон Миљкову за пружену помоћ у организацији Устанка. По напуштању Миљкова руски монаси су за собом оставили копију чудотворне иконе Богородице Ахтирске, једне од најпознатијих руских икона. Свој данашњи изглед са црквом и два конака манастир је добио 1856. године. Црква је сазидана од камена са тлоцртом у облику тролиста, а изнутра осликана живим бојама највећим делом руком монаха Наума (Андрића) 1967/1968. године. Живопис обухвата копије најлепших средњевековних фресака.
Манастир Златенац налази се на месту од давнина познатом као „црквине“, на самој обали Велике Мораве. За постојање овог манастира зна се из списа из 16. века. Саграђен је за време владавине деспота Стефана Лазаревића у српско-моравском стилу. Претпоставља се да је порушен непосредно после Велике сеобе Срба 1690. године под патријархом Арсенијем ИИИ Чарнојевићем и други пут по гушењу Првог српског устанка. Изнова је обновљен подизањем грађевине на темељима старе цркве. Проглашењем за самостални општежитељни манастир 1980. године, у Златенцу почиње успон монашког живота и напредак. Захваљујући живописном пејзажу у коме је смештен, као и уређеном прилазу литици са обале Мораве коју краси манастирска воденица, Златенац је веома посећен, нарочито на празник Светих Врачева Kозме и Дамјана, којима је и посвећен.
Манастир Томић је најјужнији манастир на територији општине Свилајнац. Налази се у селу Војска, на обронцима Багрданске клисуре, десној обали Велике Мораве. Постојање овог манастира је забележено по први пут крајем 14. и почетком 15. века. Неки делови старе цркве су сачувани и на њима је подигнута нова једнобродна грађевина. Унутрашњост цркве је скромна, још увек без живописа. Посвећен је Св. апостолу Томи. Манастир живи захваљујући доброчинитељима из Војске који се окупљају сваке године о Трновој Петки.
Манастир Добреш смештен је на сејалишту некадашњег села Добрешево, око 2 км од Миљковог манастира. Саграђен је у XВИИ веку и посвећен је Св. Николају Чудотворцу. Село Добрешево више не постоји, а његова територија припала је атару села Гложане. Залагањем житеља Гложана, остаци манастира су обновљени 2004. године. Новоизграђена црква је у основи већа од некадашњих темеља, а камени остаци зидина видљиви су у олтарском делу. При изградњи цркве пронађени су остаци људских костију за које се претпоставља да потичу од људи страдалих од турских руку, вероватно на овом истом месту.
У атару села Радошин, окружен шумама и удаљен 500 м од обале Велике Мораве налази се манастир Пречисте Богородице. Поуздано се зна да је постојао већ на самом почетку 15. века, у време када је деспот Стефан Лазаревић добио титулу, јер су се у њему преписивале књиге од 1402. до 1427. године. Kтитор некадашњег манастира Радошин био је војвода Радослав Михаљевић. О величини и богатству некадашњег манастира говоре остаци камене пластике који упућују на велелепно здање грађено по правилима моравске школе. На остацима средњевековног храма, у време Другог светског рата подигнута је нова црква, а манастир је изнова оживео настањивањем монахиња 2002. године.
У црквеној порти у селу Гложане налази се најстарија очувана Црква полубрвнара у Ресави заједно са новом црквом изграђеном 1937. године. Обе су посвећене Светом Николи. Полу-брвнара је саграђена 1820. године на остацима цркве спаљене у доба Турака. Архитектонска вредност цркве је велика јер припада типу већих цркава ове врсте, а неки од њених облика могу се мерити са најуспешнијим остварењима брвнарског начина градње. Иконостас и иконе датирају из периода градње цркве и представљају посебну вредност, а сликао их је мало познати сликар Kостадин.
У средишту пешачке зоне, у улици Kрива чаршија, налази се споменик Стевану Синђелићу прослављеном јунаку из Првог српског устанка. Споменик је подигнут 31. маја 1991. године, на 182. годишњицу његове погибије на Чегру. Представља уметничко дело академског вајара из Београда Михаила Пауновића. Урађен је у бронзи, импозантне је величине и приказује препознатљив Синђелићев покрет-пуцањ у барут.
Споменик Мари Ресавкињи саграђен је у спомен палим ратницима вароши Свилајнца 1912-1918. године. Споменик је подигло „Благородно потомство“ 1926. године, а дело је вајара Ивана Зајеца. Занимљив је и због чињенице да је саграђен у време краљевине а обилује републиканским симболима, због чега је и Kраљ Александар Kарађорђевић одбио да дође у Свилајнац. Састоји се од високог мермерног постамента на коме су урезана имена изгинулих ратника са овог подручја и њихове фотографије.
Зграда Ресавске библиотеке је подигнута око 1903. године као породична кућа свилајначког трговца и политичара Димитрија-Мите Исаковића. Од 1986. године у објекту се налази Ресавска библиотека. Зграда представља типичан пример градске архитектуре са почетка овог века, са класицистичким елементима на фасади. Одлуком Владе Републике Србије од 17. јула 2001. године ова грађевина је утврђена као споменик културе. Мало која установа у Србији, поготово у малом граду као што је Свилајнац, бележи континуирано трајање, безмало, век и по. Закорачивши у 21. век, после деценија стагнирања условљених друштвеним околностима, Ресавска библиотека почиње рад на реорганизацији и модернизацији своје делатности у складу са захтевима новог миленијума. Ресавска библиотека данас има фонд од око 65.000 књижне и 10.000 јединица некњижне грађе. Годишње библиотеку посети око 15.000 корисника, при чему библиотека годишње изда и до 45.000 публикација.
Црква Светог Николе у Свилајнцу, грађена је током 1827. године. Подигнута је залагањем кнеза Милоша Обреновића и великим ангажовањем ресавског књаза Милосава Здравковића – Ресавца. Захваљујући високом политичком положају и угледу који је Ресавац уживао код кнеза, на изградњи цркве ангажовани су најпознатији неимари тог доба Јанко Михаиловић и Никола Ђорђевић.
Зграда Гимназије саграђена је између 1875.-1877. године за потребе основне школе, а 1977. године уступљена је новооснованој гимназијској реалци. Проглашена је спомеником културе. Фасада према улици се одликује поједностављеним класицистичким елементима, карактеристичним за јавне објекте тог времена. Објекат је вредно и очувано градитељско наслеђе и осим архитектонских вредности значајним га чини и његов историјски допринос образовању, науци и култури у ресавском крају.
Зграда Центра за културу је подигнута 1934. године за Соколско друштво „Душан Силни “. У истој згради 1964. основан је Раднички универзитет „Драгош Илић“, из кога је двадесет година касније настао данашњи Центар за културу. Данас Центар за културу има нову, потпуно реновирану зграду, модерно дизајнирану и специјализовану за концертне и позоришне активности. Зграда пре реконструкције није обнављана деценијама, а данас се Свилајнац може похвалити једним од најмодернијих и најфункционалнијих културних објеката у окружењу. Центар интензивно развија креативни потенцијал Свилајнца, истичући особености које красе овај крај и тиме дефинише културни идентитет ове средине. Организује позоришне, музичке и ликовне манифестације, а у свом програму обједињује професионалне и аматерске садржаје, с акцентом на културно-уметнички аматеризам. Центар за културу је мултимедијална установа, са разноврсним програмским садржајем и идејом да се пођеднака пажња посвети класичним извођењима као и савременим тенденцијама у уметности. Kада је у питању реализовање програма чији су актери професионалци, циљ је да се публици приближе дешавања из културних престоница, па су тако гостовала најзначајнија српска позоришта, највеће звезде из свих музичких жанрова и водећа имена из света ликовне уметности. У оквиру Центра за културу ради Фолклорни ансамбл “Синђелић” и Градско позориште.
Спортско-туристички центар Свилајнац се налази у центру града и обједињује више различитих целина у јединствен комплекс. Спортска хала је капацитета 2.000 места и користи се за све дворанске спортове. Често се у њој организују концерти и бројне манифестације. У непосредној близини хале налази се комплекс базена који се састоји од једног олимпијског и два мања. Средњи базен је 2010. године добио рампу за особе са инвалидитетом. Ту се налазе ресторан и бар, тако да су градски базени омиљено место током летње сезоне за посетиоце из целог региона. Свилајнац има и најмодернију атлетску стазу, дужине 400 метара са спортским теренима, прекривеним тартаном. На овим теренима грађани Свилајнца се рекреирају, али се на њима организују и бројне спортске манифестације, утакмице и такмичења. У склопу Спортско-туристичког центра налазе се и тениски терени, који окупљају велики број љубитеља овог спорта.
